Научници су проучавали разлике између сукралозе и сахарозе, аспартама, сахарина и ацесулфама калијума у погледу слаткоће, горког укуса, киселости, запремине и присуства или одсуства слатког укуса. Открили су да је укус сукралозе најсличнији укусу сахарозе, што указује на то да њено појављивање представља врхунац заслађивача високе{1}}слаткости. У неким применама у производњи хране, аспартам има добар укус, али се лако разлаже и нестабилан; цикламат и сахарин су забринути за безбедност и склони су стварању горког укуса; тако-такозвани „протеински шећери“ имају недоследан састав, лошу безбедност и њихова употреба може лако довести до прекомерног нивоа сахарина и цикламата; шећерни алкохоли имају ниску слаткоћу, високе трошкове употребе, а њихов ендотермни ефекат растварања је већи него код сахарозе. Иако лако стварају осећај хлађења, њихов укус се разликује од зреле слаткоће сахарозе. Сукралоза, с друге стране, има сладак укус веома близак сахарози, веома је стабилна на топлоту, киселину и алкалије и има високу сигурност. Његове главне предности су: висока слаткоћа, 400 до 800 пута већа од сахарозе; безбедност и не{9}}токсичност, без нежељених ефеката на људско тело, и сертификован од стране америчке ФДА; нискокалоричне, погодне за људе који не могу да конзумирају нутритивне заслађиваче, као што су гојазни пацијенти и дијабетичари.
Такође не изазива каријес и благотворно је за здравље зуба; добра стабилност, што омогућава дуготрајно-чување, а његова слаткоћа се не уништава током -обраде хране на високим температурама; чиста слаткоћа, слична сахарози, без горког укуса или без-арома неких других јаких заслађивача; и ниска цена, која кошта 1/3 до 1/2 цене сахарозе за исту слаткоћу.
